Izjava o dijalogu sa foruma

Stravicna iskustva Drugog svetskog rata spojila su predstavnike Istorijski mirovnih crkava i vodecih Evropskih crkava 1949-te godine, sa namerom da ispitaju kako crkve mogu da sprece ratove u buducnosti umesto da ih opravdavaju teoloski. Tokom ove diskusije i kasnijih konferencija u Puiduu postalo je jasno da to nije samo pitanje crkvenih akcija i mirovne etike, nego mnogo znacajnije pitanje crkvene strukture i razloga za njeno postojanje. Kakve promene crkva treba da poduzme kako bi postala mesto izmirenja i zajednistva, mesto gde se principi nenasilja prozivljavaju kao Hristovo osnovno ucenje i koje tezi sluzbi mira i mirotvornog delovanja? U poslednjih 50 godina iz tih diskusija ekumenska mreza istorijskih mirovnih crkava, vodece crkvene kongregacije, Hriscanske zajednice i mirovne organizacije izrodile su mrezu, koja je 1975. ponela ime Crkva i mir.

Za vreme priprema za godisnji simpozijum odrzan od 28-30.05.1999-te godine u Bienbergu blizu Bazela, niko nije verovao da ce se Evropa suociti sa ratom pred kraj veka. Sa ponovnim izbijanjem rata u bivsoj Jugoslaviji, nas izabrani naslov za simpozijum ”Ljubav, istina i mir”(Zaharije 8:19b) postao je nazalost jos relevantniji. Kao sto se vidi u dokumentaciji sa simpozijuma koja sledi, ovaj rat, traganje za istinom i pitanje odgovornosti postalo je kljucna tema tog vikenda.

Clanak Ruth Winsemius-a daje dobar pregled zbivanja na simpozijumu. Njen clanak je u stvari zbir kljucnih momenata skupa koji se ticu rata u Jugoslaviji. Propoved Dr Keith Clements-a naglasava sta u konkretnim uslovima znaci za crkve njihovo pozivanje da ljube istinu i svoje neprijatelje za vreme takvog konflikta. Oslanjajuci se na svoja iskustva tokom nedavne posete Beogradu, Clements,generalni sekretar CEC-a, skrece paznju na potrebu za “skupim ekumenizmom”. Prvi paragraf brosure je deklaracija iz Bienberga, usvojena od strane ucesnika na simpozijumu za vreme Bozje sluzbe, kao pokazatelj njihove obnovljene posvecenosti mirovnim crkvenim misijama, narocito u svetlu nedavnih konflikata.

Deklaracija iz Bienberga

Okupili smo se kao hriscani iz mnogih crkvi i zajednica u Bienbergu kod Bazela (Svajcarska) od 28-30.05.1999 da proslavimo 50 godisnjicu pokreta Crkva i mir. Okupljamo se u vreme ozbiljnih kriza i ratova koji se desavaju u razlicitim delovima sveta. Sokirani smo bombardovanjem Jugoslavije od strane NATO i proterivanjem velikog broja ljudi sa Kosova od strane Jugoslavije.

A ja kazem; “Ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje”(Mat.5;44), iako ste pozvani da se oduprete na nenasilan nacin njihovim nepravednim akcijama. Bili smo Boziji neprijatelji (Rim.5:8) i ostali saucesnici u gresnom svetu, ali nas je Hrist pomirio sa Bogom i medjusobno i pozvao nas na pomirenje sa svim ljudima. Zelimo da gradimo mostove razumevanja i mira sa onima koje mi i nasi narodi nazivaju neprijateljima.

Zbog toga prvo ucimo da prepoznamo i odbacimo sopstveno nasilje. Sami odbijamo da primenjujemo nasilje ili da opravdavamo primenu nasilja kao instrumenta moci bilo to na porodicnom, drustvenom, nacionalnom ili internacionalnom nivou. Tezimo da ucimo i usavrsavamo vestine nenasilne transformacije konflikata i da druge obucavamo u tome.

Mi smo odlucni da ne zatvaramo oci pred strasnim zrtvovanjem koje nasilje zahteva. Kao sto je Isus u svoje vreme stajao uz zrtve tlacenja i nasilja, tako smo i mi pozvani da stanemo na stranu danasnjih zrtvi. Mi hocemo da budemo pouzdani partneri potlacenih, cak i u situacijama kada to moze da bude vrlo rizicno.

Da bi ostvarili ovu viziju potrebni smo jedni drugima, na nasim skupovima i zajednicama kao i u solidarnosti sa ostalim Hriscanima sirom sveta. Mi pripadamo raju (Fil.3:20) i mi smo telo Hristovo (1Kor.12:27). Zbog toga su sve veze sa nacijom, etnicitetom ili teritorijom, bez obzira na njihov znacaj, relativizirane. Mi tezimo da budemo drustveni izraz Bozjeg novog sveta, alternativna drustva u kojima vlada klima pravde, mira, milosti i istine..Pozivamo ostale da podele sa nama ovu viziju i da otkriju njenu ostvarljivost u svojm zajednicama..

“Da bude videlo ljudima”

Lamentirala je Srpkinja Jasmine Tosic na proslavi pedesetogodisnjice postojanja Crkve i mira poslednjeg vikenda u maju. Mirovnjaci razlicitih nacionalnosti susreli su se u svajcarskom konferencijskom centru Bienenberg sa namerom da razmene ideje i uspostave dijalog. Najdublji utisak su ipak ostavili ucesnici iz Savezne Republike Jugoslavije koji su doputovali direktno iz Beograda da izveste o “njihovom” ratu, ratu koji mozda niko nije ni zeleo.

Pometnja, strah, nepoverenje i iznad svega anksiozna pitanja:: sta ce se dogoditi sledece; koliko ce jos biti razaranja u nasoj zemlji; sta ce biti sa nasim porodicama, nasim narodom; da li cemo i mi biti zivi sutra ili dan nakon toga? Zapanjujuce neverovanje da su izbegli rat za kratak period i da se vec sutradan vracaju videlo se na umisljenim ocima tih ljudi, ucesnika iz Srbije, a iznad svih u ocima Jasmine, kodirektora humanitarne organizacije iz Beograda ”Bread of Life.” Bombe u Beogradu? NATO ne bi nikad ucinio tako nesto.To je Jasmina mislila cak i kada je bombardovanje pocelo. Bila je u sred telefonskog intervjua sa americkim novinarom i pricala je o situaciji u njenoj zemlji. Brat ju je tada prepao,,zgrabivsi slusalicu i rekavsi osobi s kojom je sestra pricala “bombardovanje je pocelo”. Onda je prekinuo vezu.

Za vreme medjugeneracijskih razgovora u subotu ujutru, postalo je jasno da cak i nakon pedeset godina Crkva i mir vidi sebe vise kao pokret i mrezu mirovnih crkvi i mirovnih grupa unutar crkvi nego kao organizaciju. Upitan od strane Anite Thomas, Wilfried Warneck, iz frankofonske svajcarske sekcije Udruzenja za pomirenje (Fellowship for Reconcilliation),objasnio je kako je Crkva i mir nastala zalaganjem ljudi iz Severne Amerike (narocito R.Ziglera) i Britanaca na kraju drugog svetskog rata koji su se ugledali na slican pokret u SAD-u, koji je bio pod jakim uticajem Harolda Bendera i drugih. Oponasanjem zivota Isusa Hrista ustanovice se carstvo Bozje. Isus je bio izbavitelj izgubljenih i siromasnih.To su bili ljudi koje je on pozvao za svoj sto. Isus je ucio ljude da prihvate svoje neprijatelje i da ne prezaju nasilju, bilo ono vojnicko ili u nekom drugom obliku. Samo tako su mogle da nastanu i mirovne crkve. Ono po cemu se mirovne crkve razlikuju u odnosu na ostale crkve je to sto one ne padaju u iskusenje da stvaraju versku strukturu za drustvo koje pociva na nasilju, vec sebe vide kao alternativu tom drustvu. U ranim godinama Crkve i mira, na Puidoux konferencijama vrlo znacajno iskustvo za ucesnike bilo je upoznavanje sa Menonitima i Kvekerima, o kojim mnogi do tada nisu culi mnogo pozitivnog na svojim bogoslovijama i verskim skolama.Prema Warnecku, ideje istorijskih mirovnih crkava su naisle na dobar prijem i slicni pokreti nastajali su i kod velikih crkava. Sve je to namenulo potrebu za stvaranje mreze crkava i pokreta.

Ucesnici 50-godisnjice Crkve i mira nisu predstavljali samo Menonitske crkve i Kvekere, vec i ekumenske zajednice i organizacije, protestantske crkve , Rimokatolicku crkvu i cak istocnoevropske pravoslavne crkve. Warneck je rekao kako mu je mnogo zao sto u Jugoslaviji nema zajednica neke od istorijskih mirovnih crkava (srecom ima njihovih volontera koji rade u tom regionu), jer, po njegovom misljenju , ako bi bilo takvih crkava u Jugoslaviji, manje bi ljudi stremilo oruzanim metodama, a vise principima koji nalazu otpor vojnim akcijama. U odgovoru na poslednje pitanje Warneck je rekao da bi najvise od svega zeleo da Puidoux konferencija ili mirovni savet okupi sve crkve u stalnom angazmanu.

Ali kako da se sve teorije ostvare? Upravo je to bilo pitanje na drugoj sesiji razgovora vodjenoj ponovo izmedju mladje i starije generacije, posebno izmedju Pascal Gentnera, sina bivseg EIRENE volontera i volontera u SAD i Dr. Hildegard Goss-Mayr koja je zajedno sa muzem Jean Goss-om putovala svetom i pozivala na nenasilje i pomirenje u mestima gde su te reci bile tesko razumljive.

Na osnovu licnog iskustva Goss Mayr zna da sve promene moraju biti prvo na licnom planu. Isto tako je vazno da se posmatraju znaci vremena, na primer, da se analizira kako se diktatrorski sistemi razvijaju da bi se steklo znanje o aspektima ljudskog ponasanja koje to omogucavaju. Po misljenju GossMayr, nenasilje se za poslednjih 50 godina pokazalo kao glavni instrument za suprostavljanje nepravdi. Nema malo primera koji bi potkrepili ovakav stav: “Gvozdena zavesa” je pala (kroz nenasilne akcije) i nenasilne metode su takodje bile uspesne u Juznoj Africi i na Filipinima. Pocinje se iz korena, iz baze - sa ljudima. Revolucionarnim snagama treba pokazati da je solidarnost neophodna. Nenasilje je snaga pomirenja i oprastanja. Nije dovoljno boriti se samo protiv nepravde, neko mora da pokaze alternative da bi se postepeno menjale strukture i gradile partnerskiusmerene veze izmedju sukobljenih strana. Goss Mayr je ukazala na potrebu za kompetentnim mirovnjacima u ratom zahvacenim oblastima i u drugim podrucjima koji bi sprecavali upotrebu nasilja.. “Duhovnost i prakticni poduhvati ne mogu se odvajati “, rekla je Goss Mayr, iako mirovni napori nje i njenog muza nisu uvek bili uspesni. “Kada ucinis sve sto je do tebe, ostalo prepusti bogu”.

Crkva i mir je organizovala dijalog forum sa temom o nalazenju istine u nedavnom ratu na Balkanu. Govornici su bili :Hansurlich Gerber (Menonitski centralni komitet); Ulrich Duchrow (Kairos Evrope); Karel Eilers (Pax Christi International); Marie-Pierre Bau (Communaute de’l Arche) ; Janko Jekic (baptista, Hleb zivota) i Djula Simonji (madjarski katolicki Bokor pokret). Moderatori skupa su bili Cor Keijzer (Holandska reformatska crkva) i Christian Hofmann (Crkva i mir). Iako ni druge oblasti kriznih zarista u svetu nisu zaboravljene u molitvama tog vikenda, rat u susedstvu, u bivsoj Jugoslaviji je bio glavna tema diskusije na skupu. Kako ocenjujemo rat na Balkanu i sta bi mogli da ucinimo? Da li mozemo da formulisemo izjave za nase vlade, crkve i zajednice? Moderatori su postavili ova pitanja na samom pocetku skupa.

Marie-Pierre Bovy je izvestila o postu koji je njena zajednica organizovale od sredine maja do 3. juna sa molitvama svakog jutra i veceri. Ova akcija je imala i politicke i duhovne ciljeve. U izjavi za stampu su izrazili zaljenje sto nije bilo vece podrske za lidera albanskih Kosovara Rugovu. Tako se doslo do situacije koja ce za dugi period ostati problematicna.

Janko Jekic je govorio o osnivanju Hleba zivota. Sve je pocelo 1992. uz podrsku 10 zena.. Hleb zivota je podrzao oko 5000 porodica na razne nacine u poslednje 3 godine. Uporedo sa pocetkom rata na Kosovu, volonteri Hleba zivota su nosili humanitarnu pomoc pod vrlo rizicnim uslovima i distribuirali je i Srbima i Albancima. Ali nakon eskalacije izazvane NATO bombama, svi kontakti su postali opasni. Pomoc se proredila, bombe su padala na postrojenja hrane i fabrike za proizvodnju lekova isto kao i na vojne mete. Kao u svakom ratu , vrlo je tesko saznati istinu. Jekic je ukazao na ogromne razlike u izvestajima, poredici na primer vesti sa CNN-a ili nemackih stanica sa onima iz Srbije.

Djula Simonji je clan katolickog mirovnog pokreta Bokor, koji postoji 50 godina i radi na dugorocnim osnovama. Mnogi od clanova tog pokreta su bili zatvarani zbog odbijanja sluzenja vojske. Bokor pokret osmisljava koncepte za obucavanje mirovnjaka i koristi druge metode kao na primer svoju stranu na internetu za sirenje ideja pokreta..

Karel Eibers je objasnila kako je Pax Christi nastao kao laicki pokret unutar Rimokatolicke crkve nakon Drugog svetskog rata sa ciljem da promovise pomirenje izmedju Nemaca i Francuza, sto je bilo necuveno u to vreme neposredno posle rata.. Od tada su se ogranci Pax Christi razvili u Latinskoj Americi, Africi ,Aziji, kao i u Evropi. Nemacki Pax Christi trenutno radi na primirju da bi se omogucili pregovori, jer vazdusni napadi samo pospesuju mrznju.

Kairos Europe analizira ekonomske veze izmedju zemalja na severu i jugu, istoku i zapadu i istrazuje uzroke porasta nasilja. Ulrich Duchrow je ubedjen da su ekonomski razlozi presudno uticali na pokretanje vazdusne kampanje.Kairos takodje radi i na alternativnim predlozima za ocuvanje jedinstva postanja. Sada vec dobro poznat dokument Kairos-a je preveden na jedanaest jezika.

Verovatno dobar deo ljudi vec zna za humanitarnu organizaciju Menonitskog centralnog komiteta. Nikad nije na odmet istaci da je uspeh rada MCK odredjen intenzivnom saradnjom i partnerstvom sa lokalnim grupama na terenu. Simpozijum je bio prava prilika za stvaranje kontakata koji ce biti vrlo korisni za ovakav rad ubuduce. Hansurlich Gerber je takodje rekao da su radnici MCK-a za vreme bombardovanja povuceni iz Srbije, ali i da je nastavljena saradnja sa Hlebom zivota.

Bilo je mnogo reakcija i izvestaja od prisutnih ucesnika dijaloga. Albanske izbeglice sa Kosova nisu bile zaboravljene; jedna prisutna osoba je istakla da je “jela njihov hleb i pila njihove suze.” Trazila je od mirovnih grupa da uspostave kontakt sa albanskim organizacijama u drugim zemljama.. “Moramo da sprecimo da Crna Gora i Makedonija dozive sudbinu Kosova.”

Ionel Popesku, rumunski pravoslavni svestenik i upravnik pravoslavnog seminara u Karansebesu, blizu granice sa Srbijom je ukazao na nacin kojim se NATO igra sa vatrom. Rumunija i Srbija nikada nisu ratovale u svojoj istoriji. NATO sada prelece Rumuniju na putu za Srbiju. Mnogi Rumuni veruju da NATO pravi gresku zbog bombardovanja..Kada je Bil Klinton bio u Rumuniji, Rumunija je zelela da postane clan NATO-a. Ali sada se demonstrira protiv NATO-a. Ofanziva takodje predstavlja ekolosku katastrofu..U pogranicnom pojasu priroda pati; drvece izgleda sablasno i ljudi se ne osecaju dobro. Rumuni bi voleli da pomognu narodu u Srbiji. Clemens Ronnefeldt je skrenuo paznju da je NATO od neutralnog posrednika uzeo aktivno ucesce u konfliktu. Nova doktrina NATO-a podrzava tu promenu..

Kroz diskusiju predstavnici Hleba zivota su jednostavno slusali i zapazali. Te veceri je bio red na njih da govore i odgovaraju na pitanja. Janko Jekic je izvestio da su Menoniti i ostale grupe ponudili pomoc od pocetka krize. Aleks Schaub, volonter Hleba zivota.je izvestio o 240 Kosovara-protestanata koji su nestali tokom rata. Nijh 40 se u jeku sukoba pojavilo u Makedoniji, dok se o ostalima nista ne zna.

Dr.Keith Clements, generalni sekretar konferencije evropskih crkava se vratio te subote iz Beograda. Kao deo troclane delegacije razgovarao je sa predsednikom Milosevicem i sa ruskim pregovaracem Cernomirdinom. U isto vreme, kao deo te diplomatske inicijative, mali tim je putovao za Bec i Moskvu “da odrze dijalog i pojacaju veze sa obe strane.”

Jasmina Tosic je objasnila ulogu Hleba zivota u Beogradu. “Pokusavamo da budemo videlo ljudima. Jer u Bibliji stoji “otvorimo usta nasa za one koji nemaju glasa”(31:8). Pomazemo ljudima koji su bili zrtve onih koji su hteli da dominiraju. Dajemo gladnima nesto da jedu. Pomagala sam ljudima iz drugih krajeva i slusala njihove price. Ali sada moram da pomazem sopstvenoj porodici. Moja majka je bolesna, moj otac ne moze da se nosi sa nepravdom koja se desava. Moj brat moze da dobije poziv za armiju kada mobilizacija pocne. Albanci se proteruju od svojih kuca, to je strasno. Ne znam sta ce biti sa nasom buducnoscu. Najvise bih volela da NATO odmah prestane sa bombardovanjem .

Saopstenje Foruma za dijalog

Da bi rezultati skupa bili vidljiviji moderatori razgovora Cor Keijzer i Christian Hohmann su pripremili saopstenje za stampu koje je bilo prihvaceno od strane vecine od 80 prisutnih ucesnika. Zbog obavezne revizije procesa nije bilo moguce da se publikuje dokument dok je trajao simpozijum. Slede zakljucci kljucnih tacki oko kojih je vodjena diskusija.

Mi kao ljudi koji uglavnom dolazimo iz zemalja clanica NATO osecamo se odgovornim za ovakav razvoj situacije. Kao hrisani ne mozemo da opravdamo nijedan oblik rata. Zato necemo da umanjimo ozbiljnost vojne ofanzive NATO-a, nazivajuci je ‘humanitarnom intervencijom’. Sada smo, vise nego, ikada pozvani da objavljujemo jevandjelje.

Prvi aspekt ovih Blagovesti je jasno odbijanje rata i svega sto vodi u rat: nepravde, proterivanja, diskriminacije protiv etnickih manjina i genocida. U isto vreme pozvani smo da pomazemo sve inicijative koje vode ka miru. To ukljucuje i pomoc mnogim mirovnim grupama i inicijativama ka pomirenju koje su radile godinama na razumevanju i rekonstrukciji u bivsoj Jugoslaviji i drugim kriznim podrucjima.

Nasi napori, kao clanova i prijatelja Crkve i mira sastoje se i od obelodanjavanja istine i pruzanja prilike svima koji su ugrozeni ratom da govore. To ukljucuje i analize od strane nezavisnih osoba, kao sto su OSCE posmatraci ili clanovi nezavisnih mirovnih inicijativa sa zadatkom da prepoznaju istinu i slozenost situacije. Nas put ka ustanovljenju istine je poput Bozjeg cina pomirenja osvedocenog u jevandjelju.

Mi trazimo vecu spremnost da se odvoje finansijska sredstva namenjena razvoju i osnazenju civilnog resavanjanja konflikata. Dobrovoljno davanje novca za bombe je mnogo vece u poredjenju sa spremnoscu da se odvoje adekvatna finansijska sredstva za obaveznu rekonstrukciju koja ce uslediti nakon zavrsetka rata i za ljude pogodjene ratnim dejstima ili progonom.

“Zbog toga - ljubi istinu i mir”

50 godina je dug period, ali neko od nas prisutnih u svakom slucaju moze da se seti 1949-te. Tada sam bio decak. Moram da priznam da stvaranje Crkve i mira (niti NATO-a zauzvrat) nije imalo nekog uticaja na moj nezreli um. Ali nesto jeste. Te godine su mene i bracu roditelji za letnji raspust odveli sa severa Engleske, kod bake u London. Jedne veceri, stariji clanovi porodice poceli su da pricaju o ratu koji se zavrsio pre 4 godine; o bombardovanju Londona, o unistenim kucama u toj ulici, o zgradama u okolini koje su gorele danima, o strahu koji ih je obuzimao sa svakim sumrakom. Te noci otisao sam na spavanje vrlo uplasen. Posle nekoliko dana postavio sam ocu pitanje koje me je proganjalo : “Tata, koliko dugo traje rat?”.Ocekivao sam da ce mi reci nesto kao tri nedelje, sto je meni u to vreme izgledalo dovoljno za bilo sta. Jednostavno nisam mogao da poverujem kada je rekao: ”Pa, ovaj je trajao oko 6 godina”. Pretpotavljam da je tada bio momenat kada sam naucio vise o svetu u kom sam se rodio.

Samo pre 5 nedelja stajao sam u centru Beograda nocu i gledao protivvazdusnu odbranu koja je sarala po nocnom nebu i slusao zvuke projektila kako eksplodiraju i danju gledao bombardovane mostove i razorene zgrade kao i oblake dima od zapaljenih rafinerija. Na neki nacin sam se ponovo osetio kao mali decak. Da li se ovako nesto zaista danas dogadja u srcu Evrope? Dogadjaji o kojima su pricali moji roditelji i baka i koji su me je u mladosti obuzimali preko knjiga i filmova o ratu. Da ne spominjem strasne price izbeglica sa Kosova. Deo mene je govorio da je to bilo nerealno. Drugi deo mene je govorio :”Da, svet je upravo takav”. Slicno sam se osecao kada smo bili tamo ponovo ove poslednje nedelje da bi se sreli sa predsednikom Milosevicem.

Istina i mir. Cesto se osecamo prinudjeni da suprotstavimo istinu i mir. Kako da se suocimo sa cinjenicom da je svet takav kakav je, a da i dalje verujemo u mir i da svet treba da bude u miru.To je izazov za organizaciju kakva je Crkva i mir pogotovu na proslavi 50 godina postojanja. Nadam se da je to izazov sa kojim se danas susrecu sve crkve, narocito crkve iz Evrope. Realnost protiv ideala, strasna iskustva protiv vizije, kraljevstva ovog sveta sa jedne strane i carstvo Bozije sa druge strane - izgleda da smo uhvaceni u ovoj dilemi beskrajno.Mozemo naravno i da pobegnemo od nje na jedan od dva nacina. Jedan nacin je da stanemo na stranu onog sto se cini kao stvarnost: svet je lose mesto, najbolje sto mozemo da uradimo je da izaberemo manje od dva zla, da nevoljno idemo u rat ako mozemo da nadjemo dovoljno razloga da ga nazovemo “pravednim”. Drugi nacin je da ostanemo pri svojim idealima, nadama i vizijama o miru u svom udodobnom i sigurnom carstvu snova, ali izbegavajuci kontakt sa stvarnim svetom i kriveci ga sto nas ne sledi i tako se nadjemo u zbrci.

Medjutim hriscanska crkva ne moze da krene ni jednim od ta dva puta ako hoce da bude u skladu sa centralnim principima vere. Nasa vera je otelovljujuca. Rec je postala telo. Da bi mu podario pravi zivot Bog je postao deo ovog sveta koji je stvorio. Kako je to Sveti Irinej postavio u drugom veku: ”Bog je postao covekom da bi covek postao bog”.Ako cemo da govorimo o istini, ova istina je sustastvo istine nas hriscana. Pesnik T.S.Eliot je dobro govorio kada je napisao: ”Ljudi ne mogu da podnesu mnogo realnosti”. Ali ako je otelovljenje za nas osnovna istina, onda ne bi trebalo da ustuknemo ni od najruznije istine o nasem svetu.

“Ljubi istinu i mir”.Mozemo reci da istina i mir ne treba da budu postavljene jedna naspram druge. Istina je preduslov za mir. Juzna Afrika se pokazala kao vrlo dobri primer kroz svoju “Komisiju za istinu i pomirenje”, kojom je predsedavao nadbiskup Tutu. Govorenje istine je deo mirovnog procesa. Samo tamo gde se istina govorila u proslosti, moze biti stvarne nade za mir u buducnosti. Samo ako su rane i bolovi priznati, mogu biti i zaleceni; samo ako su grehovi priznati, moze biti oprostaja i pomirenja. Ovo je lako reci. Sprovesti to u delo moze biti bolno i skupo - i zahteva vreme.

Poslednji put sam bio u Juznoj Africi pre 3 godine na Medjunarodnom Bonhoeffer kongresu u Kejptaunu. Bas kao sto su mnogi ljudi u borbi protiv aparhejda pronasli veliku inspiraciju u svedocenju Dietrich Bonhoeffer-a protiv nacista, toliko je ljudi u Juznoj Africi njega smatralo prikladnim i u novoj situaciji gde se ljudi bore za pomirenje, koje je zasnovano na istini i koje ukljucuje priznanje krivice. Tokom ovih sastanaka upoznao sam dvoje ljudi koji su otkrivali pravi jaz i cenu suocavanja sa istinom. Jedan je bio mladi crnac, luteranski svestenik. Kada je bio decak njegova porodica je bila medju onima koji su po nacionalnoj osnovi proterani iz Transvaala i ostavljeni u tzv. domovini Bophutatswana u neverovatno bednim uslovima. Drugi je bio belac Afrikaner iz Transvaala,otprilike istih godina ali vrlo privilegovanog porekla.On je vec bio na dobrom putu da napusti konzervativni duh kojim je odgojen u krilu Holandske Reformatske crkve. Rekao mi je da je prvi put realno sagledao ono sto se desavalo u njegovoj zemlji kada mu je kao zaredjenom svesteniku receno da ne moze da dobije parohiju pri Holandskoj Reformatskoj crkvi ukoliko ne odsluzi vojsku. I eto nasla su se dva mlada coveka, obojica obrazovani i sa dobrom voljom koju su pokazivali da imaju slicne teoloske interese ucestvujuci na ovom kongresu. Mozda ste mogli da ocekujete da su oni odjednom uspostavili odnos.

Medjutim, nisu. Za uzvrat mi je svaki od njih ispricao o njihovom medjusobnom razgovoru. Kako je bio intenzivan i zucan sa oba strane. Crnac luteranac je zeleo da zna kako je moguce da belci nisu znali sta se desavalo sa njegovim narodom. Zar ni tvoji roditelji nisu znali? Da li su zeleli da znaju? Belca reformatu je bolelo to sto nikakva objasnjenja ni izvinjenja nisu bila dovoljna. Bes je samo podhranjivao frustraciju. Ali bar su se suocili sa tim. Napustili su kongres na putu da postanu prijatelji, shvatajuci da svaki od njih treba da jos puno nauci o onom drugom i sa dogovorom da se uskoro ponovo sastanu. Govorenje i ucenje istine ima visoku cenu i zahteva vreme.

Mozemo doci blize nasem domu da bi dosli do istog zakljucka. Kada smo nas troje otisli iz Zeneve za Beograd pre 5 nedelja, glavna svrha nase posete bila je da se sretnemo sa glavama crkava, narocito Srpske pravoslavne crkve, da razmenimo nasa shvatanja i razumevanja konflikta narocito u vezi onoga sto se desavalo na Kosovu. To je bila jedna vezba ekumenskog dijaloga. Ako postoji jeftino milosrdje, kako nas je ucio Dietrich Bonhoffer, onda postoji i jeftini ekumenizam koji nas nista ne kosta. Optuzbe zu cesto izvodjene, posebno u zapadnim krugovima, o poziciji Srpske pravoslavne crkve. Bili smo pred iskusenjem da se priklonimo jednom od dva pristupa. Jedan je bio ispaliti kriticizam, poput rakete, sa sigurne razdaljine. Drugi je prikloniti se crkvi u pitanju govoreci “Sve je doro, mi smo svi dobri Hriscani, zar ne?” Nijedan od ova dva pristupa nas ne bi kostao nimalo. To su forme jeftinog ekumenizma. Mnogo je teze licno i posteno se sukobiti i rizikovati izazivajuci crkvu onim sto smatras istinitim i preuzeti rizik da se bude izazvan za uzvrat. Takav ekumenizam ima visoku cenu.Ja se nadam da ce CEC uvek biti identifikovan sa ovim ‘skupim’ ekumenizmom.

Ovo je ono zbog cega moramo jasno da cujemo sta kaze nas tekst “Ljubi istinu i mir”. Ljubav i mir ne treba samo traziti, raditi na njima ili pokusavati da ih ustanovimo, vec ih i voleti . Kada je Biblija prevedena sa hebrejskog na grcki u verziji koju znamo kao ’Septaginta’, prevodioci su za rec ‘ljubi’ koristili grcku rec koja je kasnije postala rec za ‘ljubav’ u hriscanskim skriptama - ‘agape’, ljubav sa posebnim kvalitetom samoodricanja za dobro drugoga. Ne ljubav koja pronalazi Drugog atraktivnim ili privlacnim, vec ljubav koja je spremna da se preda po svaku cenu za dobro drugoga. Ljubav koja je pre svega vidjena u zivotu i smrti Isusovoj. Ljubi istinu i mir na ovaj nacin, ljubi ih oboje ovako. Mozemo da idemo dalje. Ljubav Isusova je ljubav koja se potpuno identifikuje sa Drugim: on je poneo nase slabosti i nosio nase bolesti, bio je prezren sa gresnicima. Ili kako je govorio apostol Petar: ”onoga koji nije znao greha, Bog je ucinio grehom za nas da mi u njemu postanemo pravednost Bozja”(2 Kor 5:21). ‘Agape’ ljubav je ljubav koja spaja sebe sa Drugim i postaje nerazdvojna od Drugog. Moramo da rizikujemo na nasem putu ka istini i miru, i ako to znaci sedeti i razgovarati sa optuzenim ratnim zlocincima. Nema drugog puta za istinu i mir od strasne posvecenosti ‘koja podnosi sve, veruje u sve , nada se svemu’, trpi sve i vodi na krst.

U leto 1999 mi smo se u Evropi nasli u porazavajucoj situaciji. Kampovi ocajnih izbeglica u Albaniji i Makedoniji i razaranja u Srbiji su svedoci tog neuspeha. Pokusaji da se silom i dominacijom nametne necija volja sto od strane Milosevicevog rezima, sto od strane NATO-a zavrsili su u vrtlogu smrti i anarhije. Rane su vrlo duboke i trebace mnogo godina da se zalece. Ali nije dovoljno za nas kao hriscane i mirovne aktiviste da uperimo prst u svet i kazemo: “Jesmo li vam to govorili, trebalo je da nas slusate, trebalo je da sledite nas put”. Jer, sta je bio nas put? Sta smo mi ocekivali od sveta da uradi kada je suocen sa crkvama koje kako na istoku tako i na zapadu cesto egzistiraju kao nacionalni entiteti i zaista su cesto nacionalisticke nastrojene. I, ako smem da kazem, zar nije malo cudno da, ako smo vec zaista ljubitelji mira, bude toliko mnogo razlicitih mirovnih grupa u Evropi, hriscanskih ili drugacijih. Zar ne bi trebalo da vlada mir medju mirovnim pokretima u Evropi?

“Ljubi istinu i mir”.Ove prorocanske reci izgovorene su ljudima koji su ziveli porazavajuce. U vreme od vise od 5 vekova pre Isusa, kada su se izgnanici vratili u Jerusalim iz svog 70-godisnjeg zarobljenistva u Vavilonu. Vratili su se u voljeni grad svojih predaka. Jos uvek u rusevinama koje su svedocile o orgijama razaranja od strane Vavilona. Spori pocetak je nacinjen ponovnom izgradnjom zidova i polaganjem temelja za hram, tamo gde je nekad stajalo Solomonovo velicanstveno zdanje. Ali iako fizicki ponovo u Jerusalimu, mnogi ljudi su mentano i emocionalno i dalje bili u izgnanstvu, i dalje smatrajuci sebe porazenim i jos vise krivim. U takvom okruzenju prorice Zaharije.

Oni su ljudi koji suvise dobro znaju razliku izmedju vizije i ideala sa jedne strane i surove realnosti sa druge. Oni su doneli sa sobom spise velikih proroka koji su propovedali pre i za vreme Vavilonskog izgona. Tu je Isaijina propoved: “planina Gospodova treba da bude osnovana na najvisoj planini i izdignuta iznad brda i mnogo ljudi ce doci i reci - ‘Hajdemo gore u kucu Gospoda... On treba da sudi ljudima... oni treba da pretope svoje maceve u plugove... narod da ne dize mac protiv drugog naroda, niti treba da uce o ratu”. I ljudi su svili knjige i gledali na goru Sion, koja jos lici na grbu pokrivenu trnjem i koprivom. Tu je i velicanstvena propoved proroka koga zovemo drugi Isaija, koji je propovedao tokom izgnanstva o novom izgonu, povratku preko cudotvorno transformisane pustinje gde je svaka dolina izdignuta, a sve planine i brda spusteni, a slava Gospoda ce biti otkrivena svim ljudima. Ljudi su slusali ovo i gledali nove povratnike koji su umorni i obeshrabreni padali medju rusevine. Ili je tu ona divna slika proroka Jezekilje o zivotvornoim vodama koje se izlivaju iz novog Hrama, tekuci na zapad ozivljavajuci sve stvoreno pa cak i Mrtvo more i pustinju. A sve sto je moglo da se vidi je blatnjavi rov koji su ostavili radnici koji su otisli kucama jer vise nisu dbobijali platu (podsecanje na Harare za neke od nas!). A svuda okolo, sve je daleko od mira, sa neprijateljski raspolozenim susedima koji ne zele da vide ni jedan zamenjeni kamen na gradskim zidinama. Jos uvek je vreme koliko za mac, toliko i za ralo.

Istina izgleda neomiljena, a mir neostvariv. Znacaj Zaharijeva prorocanstva lezi u nacinu na koji se suocio sa situacijom. On veruje u ono sto su proroci nedavno rekli o novom vremenu mira i slave za Jerusalim i svet. Ali on takodje zna za surovu realnost sa kojom se ljudi suocavaju. Vizija koju daje je vizija projekta koji je kako istinska nada tako i moguce ostvarenje od strane ljudi koji tamo sada zive. To je ono zbog cega se izreka “Ljubi istinu i mir” odnosi i na nasu situaciju.

Sa teroristom mozes da se raspravljas.” Medjutim ne bi trebalo da budemo iznenadjeni da je Zaharije imao interesovanja za liturgiju - iako sam ne bese svestenik, dosao je iz svestenickih krugova i bio vrlo zainteresovan za ponovnu izgradnju hrama. A stvar koju smo uvek u opasnosti da zaboravimo na modernom Zapadu je koliko su vazni liturgija i ritual. Oni su simbolicka sredstva kojima mi izrazavamo i intenziviramo ono sto osecamo da je vrlo vazno u zivotu. U svakom slucaju, desilo se to da je grupa ljudi prisla Zahariju sa pitanjem da li da i dalje da zadrze obicaj posta svakog 5. meseca u godini kao vreme zalosti i apstinencije. Ovo je bilo vrlo znacajno jer je post 5. meseca obelezavao unistenje hrama i Jerusalima i pobozni Jevreji su ga postovali sve vreme tokom izgnanstva. Nakon povratka bilo je evidentno da su ga neki jos zadrzali. Zaharijev odgovor je bio pre svega pitanje upuceno njima: “Za cije dobro ste sve ove godine odrzavali post? Za Bozje ili sopstveno dobro, bas kao sto jedete i pijete za sopstveno dobro?” I podsetio ih je na ono sto su stari proroci govorili o istinskoj pokornosti Bogu: ”Pravedno presudi, pokazi dobrotu i milost prema drugima, nemoj uvrediti udovicu, suiroce, stranca ili siromaha, ne podstici zlo u srcu protiv drugoga.” To mora sada ponovo da bude prioritet.

Post od 5 meseci treba da se odrzi, rekao je Zaharije, ali treba i da bude transformisan. To vise nece biti obelezavanje razaranja, vec proslava novog pocetka koji Bog pravi sa svojim narodom. Takodje post cetvrtog, sedmog i desetog meseca treba da budu “doba radosti i zadovoljstva, vesele proslave za Judin dom i zato ljubi istinu i pravdu.” Bog radi jednu novu stvar, postaje darezljiv u poklonima; seje mir, kisa ce pasti, vino ce roditi, zemlja ce imati bogatu zetvu. Uloga ljudi ce biti da vole istinu i mir u svojim medjusobnim odnosima.

Liturgija pokazuje kako dramaticno i simbolicno otelovljujemo nas preobrazaj po milosti. Preobrazaj od poraza do pobede, od ropstva do slobode, od krivice do oprostaja, od sukoba do pomirenja, od smrti do zivota. Liturgija treba da nam da predskazanje kraja. Vecera Gospodnja, pricest je predosecanje uzivanja velikog posta kada ce ljudi doci sa istoka i zapada, severa i juga i okupiti se zajedno u carstvu Bozjem. Ali liturgija koja nam daje samo pogled unapred ka kraju, a ne pomaze nam da se izborimo sa sadasnjom borbom i bolestima, izneverava nase stvarne uslove i nacin na koji se ostvaruje bozja milosti. Istinska liturgija za mir snazi nas da izrazimo istinu nasih sadasnjih konflikata, bol i bes i gorku zelju za osvetom, kao u psalmima; ovo treba da bude izvuceno na otvoreno i ponudjeno Bogu, koji zna kako da se odnosi sa svim tim. Zaharije ne omalovazava odrzavanje posta kao takvog. Bilo je dobro i zdravo sto je zalost odrzavana za srusenim hramom i gradom svih godina izgnanstva. Postoji vreme za zalost. Upravo zbog toga sto je ono proslo sada mora biti i vremena za proslavljanje: Zato ljubi istinu i mir. Rad na liturgiji za istinu i mir je danasnji zadatak za crkve.

Zaharije oslikava vrlo lepu i humanu sliku novog Jerusalima: grad pun starih ljudi koji sede sa svojim stapovima i decom koja se igraju. Zajednica sigurnosti i stabilnosti, gde ljudi medju sobom govore istinu u sudskim sporovima ispred gradske kapije i donose presude u korist mira. To je vrlo prakticno i prizemno, ali mozemo pomisliti, zar nije to pre jedna uskogruda i parohijalna slika? Sta se desilo sa velikim prorocanstvom, sa univerzalnom slikom o miru na celom svetu, o vuku koji lezi zajedno sa jagnjetom, o zemlji ispunjenoj znanjem Gospodnjim kao sto je more ispunjeno vodom? Ustvari, Zaharije je sacuvao tu viziju. Sve sto je on uradio je da je osvetlio put koji vodi ka realizaciji

te vizije. Jerusalim, kako on kaze, iako jedino mesto na svetu, moze biti tako cudesno da ljudi iz svih naroda zele da dodju, da ga vide sopstvenim ocima i tamo sluze Bogu. Jerusalim postaje specificno mesto na zemlji od univerzalnog znacaja. Na ovaj nacin Zaharije spaja veliku viziju i realnost ovog sveta. On nema narocitu straregiju da opcini svet.On ima sliku njegove zajednice koja moze da privuce ostali svet. Svetlo neka obasja sve one koji nisu Jevreji.

Jedno od najinspirativnijih mesta kje sam posetio, pri kraju stravicnog gradjanskog rata u Libanu, bila je Chouifat zajednica u Bejrutu. Veliki stambeni blok je stajao upravo na takozvanoj zelenoj liniji izmedju istocnog i zapadnog sektora tog tragicno podeljenog grada. Ljudi su tamo odbijali i da beze od granata i raketa kao i da njihove zgrade budu pretvarane u utvrdjenja druge strane. Govorili su:”Necete nas pomeriti, necete nas podeliti, mi ostajemo zajedno.” I ostali su.Uz pomoc Bliskoistocnog saveta crkava dobili su nove zalihe vode, odrzavali su kliniku, razvili su proizvodnju koja im je donosila dohodak, osigurali su prostor za igralista za decu, rasciscen od djubreta i nagaznih mina. To je za mene parabola za nase vreme.

mnogo pitanja da postavimo u vezi sa kosovskom krizom: u vezi uloge Ujedinjenih Nacija, u vezi prave namere NATO-a, o ulozi industrije oruzja i u vezi globalnog ekonomskog uredjenja. Ali zar nije sada i trenutak da se blize nego ikad svedoci istina i mir na lokalnom nivou? Cinjenica je da su etnicke razlike beskrupulozno eksploatisane od strane politicara. Ali zasto su lokalne zajednice dozvolile takvu eksploataciju? Zar nije pravo pitanje u vezi mira u buducnosti to kako ojacati lokalne zajednice da tako snazne ustanu i suprotstave se onima koji hoce da ih podele i iskoriste? Kako mozemo da omogucimo i opunomocimo lokalne zajednice da ostanu nepodeljene, da postanu ekonomski i kulturno otporne na spoljne manipulacije i eksploatacije? Od Kosova do severne Irske? Od Ruande do Sri Lanke? U ljubavi za istinu i mir lokalnih zajednica se ta univerzalna vizija spaja sa savremenom stvarnoscu.

Istina i mir pripadaju jedan drugom; kada su iskreno voljeni, voljeni su sa strascu Svetog Duha, same Bozje ljubavi. Iako je T.S.Eliot bio taj koji je napisao da ljudska bica ne mogu da podnesu previse realnosti, ipak je u istom ciklusu poema dao sliku transformisane ljubavi Pentekosta (Silaska Sv. Duha na Apostole):

Crkva i Mir kao zajednica vernih spaja zajednice, crkve i Hriscanske mirovne organizacije u Evropi odlucne u nastojanju da svedoce za mir i nenasilje po Isusu Hristu. ”Teologija i mir” brosure inicijativa su podruznica Crkva i Mir iz Velike Britanije i Irske sa namerom da istrazuju razlicite aspekte teoloskog osnova Crkvenog svedocanstva mira, pravde i nenasilja.

Predgovor

Deklaracija iz Bienberga

“Da bude videlo ljudima”

Saopstenje Foruma za dijalog

“Zbog toga - ljubi istinu i mir”